utorak, 26.12.2017.

Grad kao pozornica: Bujanovac

„Ne prolazi ulicom bez traga“

Krajem oktobra 2017, okupili smo srednjoškolsku stvaralačku družinu iz dve bujanovačke srednje škole, sa kojom smo se bavili otkrivanjem i upoznavanjem grada: ulica i raskršća, važnih mesta susreta, njegovih stanovnika, njihovih navika, čarolija skrivenih oku posetilaca, kao i pukotina i nedostataka koje bi ovi mladi ljudi voleli da popune…

Okupljali smo se subotom i nedeljom u učionicama i hodnicima Ekonomskog fakulteta u Bujanovcu, kad nam je bila potrebna oaza za rad, a često smo bili i na gradskom trgu, kod fontane, gde smo održavali ad hoc horske nastupe, fotografisali se, lepili plakate sa sloganima i porukama sugrađanima, gde smo se susretali i rastajali, odakle smo kretali u dalje pohode p o gradu…

Tokom procesa, đaci su ohrabrivani da svoje mišljenje, stavove i ideje predstavljaju kroz različite forme izražavanja: govor, performans, horsko pevanje, slogan i druge kratke narative, fotografiju. Za to su se pripremali kroz „igre“ kojima se vežba timski rad, poverenje i javni nastup. Otkrivanje formi izraza dešavalo se uporedo sa osvešćivanjem različitih identiteta koje mladi Bujanovčani i Bujanovčanke mogu imati, kao i sa uviđanjem potrebe za društvenim angažmanom u lokalnoj zajednici i smišljanjem načina za postizanje željene promene.

U početku, razgovarali smo o onome što čini svakodnevicu mladih u Bujanovcu i upoznavali grad iz njihove perspektive: koja su im omiljena mesta, šta rade u školi, a šta nakon škole, gde se sastaju, šta im znači, šta im nedostaje, šta bi voleli da promene?

Priča o gradu i identitetima pokrenuta je kroz radionice „Moje mesto u mom mestu“ i „Grad čine ljudi“. Đaci su gradili autoportret kroz reči i fotografiju, definišući sopstvene uloge u zajednici. Sledeći zadatak bio je da portretišu jedni druge, ali i sugrađane koji su njima lično na neki način značajni. Iz ove akcije nastala je mini izložba fotografija na kojima su pekari, službenici, konobari, komšije – njihove kuće, automobili i radnje; kao i sami učesnici i učesnice na, njima značajnim, mestima i u raznim situacijama. Fotografije su pratili duhoviti slogani koji obrazlažu prikazanu situaciju i opisuju ljude. Izložba je imala svoj put kroz školu „Sezai Suroi“, zatim „Sveti Sava“, da bi je đaci na kraju predstavili svojim profesorima, tokom prezentacija nastavničkih i učeničkih istraživanja na Ekonomskom fakultetu.

Od teme ličnog ka temi kolektivnog identiteta mladih kretali smo se tokom narednih susreta, na radionicama „Šira slika, širi ram“ i „U ogledalu“. Analizirali smo fotografije kada nam je prikazan samo detalj, a zatim i kada imamo pogled na celu sliku, kako bismo zaključili da je razumevanje i tumačenje najčešće uslovljeno kontekstom i posmatranjem iz više različitih uglova. „U ogledalu“ smo se bavili javnom percepcijom mladih u Bujanovcu – kako mladi vide sebe, a kako ih vide drugi: roditelji, profesori, stariji sugrađani? Svi su se lako složili da je ogledalo sa obe strane malo iskrivljeno, te da je objektivna slika negde između. Raskorak između želja i očekivanja odraslih i omladine đaci su opisali kao nerazumevanje između „tradicionalnog“ i „modernog“, ali su istakli da je moguće pronaći ravnotežu ako svi razmotre situaciju iz pozicije „onog drugog“.

Osim potrage za identitetima, išli smo u potragu za rečima, predmetima, mestima… Obilazili smo mesta koja su đacima važna i draga, kao i ona na kojima bi voleli da vide neku promenu. Fontana na gradskom trgu ne radi, te su đaci rešili da je „ožive“ i promene joj funkciju: ona je postala pozornica za horske nastupe i javna tabla na koju se kače važne poruke sugrađanima: na srpskom i albanskom ili kombinovanjem reči iz oba jezika, kako bi svi mogli da razumeju.

Potraga za rečima dovela nas je do otkrića da albanski i srpski jezik imaju mnoge zajedničke reči, koje se pišu i izgovaraju isto ili vrlo slično. Zajedno smo sastavili rečnik takvih reči na dugačkom papiru koji se može razviti do poda i glasno čitati na trgu (slično kao što su se važne objave čitale sa pergamenta u srednjem veku). U sledećem koraku smo razradili i metod učenja reči koje su različite: sastavljali smo slogane na srpskom i albanskom, ali tako da ključna reč u rečenici bude napisana na drugom jeziku, na primer: Trego osmeh botës/Pokaži buzëqeshjen svetu. Ovako su svi naučili mnogo novih reči…

Da reči nisu potpune bez dela, pokazalo nam se tokom niza akcija: svaka potraga za rečima postajala je akt društvenog angažmana. Poruke sa kombinovanim rečima objavljene su gradu na fontani, svaka igra rečima postajala je aktivistički usklik. Na radionici „Reciklaža reči“ đaci su popisivali ono što ne vole, što ih plaši i nervira, a onda su dobili zadatak da te reči rastave na slova i od istih slova sastave reči koje označavaju nešto dobro i lepo. Od nastalih reči sastavljali su govore – pomalo zagonetne, pomalo iščašene, ali sasvim njima svojstvene i pogodne za uvežbavanje javnog nastupa… što je bio naš sledeći korak…

Javni nastup mnoge od nas čini uznemirenim i čini da se osećamo nelagodno. Naši učesnici i učesnice su vežbali i postepeno prevazilazili tremu, te su sa govornice iz amfiteatra na fakultetu, prešli na gradski trg i pevali u fontani, a onda reprize nastupa držali nekoliko puta tokom pijačnog dana, na raznim mestima na pijaci, kada je najveća gužva.

Da bismo imali što više ideja za nastupe i akcije, na susretima smo uveli stalni segment: „Oneobičavanje svakodnevice“. Tu su prikazivani primeri angažovane umetnosti iz raznih delova sveta, ali i primeri prakse Obrazovnog programa Grupe 484 u radu sa srednjoškolcima.

Srednjoškolce su kroz ovaj proces vodile Ivana Bogićević Leko, pozorišna rediteljka; Nataša Čakić Simić i Sanja Stamenković, omladinske radnice koje koriste različite umetničke tehnike u radu sa đacima, i Tamara Cvetković, sa Obrazovnog programa Grupe 484. Da ne ostanemo izgubljeni među rečima, za prevod su se pobrinuli Fatos Mustafa i Fidan Fejzuli.

U decembru smo započeli i rad sa osnovcima iz 4 osnovne škole, a srednjoškolska grupa nastavila je druženje, ovog puta sa Jasminkom Petrović, spisateljicom za decu, i Vladom Petrovićem, dizajnerom. Sa Jasminkom su razgovarali o načinima na koji stvarnost možemo oblikovati i od njenih elemenata načiniti fikciju ili umetnost, a sa Vladom o različitim marketinškim tehnikama koje se mogu upotrebiti da se prenese važna društvena poruka. Ovo je bio uvod u razgovor o porukama koje oni žele da pošalju i kanalima kroz koje se te poruke šalju. Dogovoreno je da đaci osmisle kalendar za 2018. godinu, koji će poslati 12 važnih poruka i biti neka vrsta omladinskog i alternativnog vodiča kroz Bujanovac.

Tokom sledećeg susreta, i srednjoškolci i osnovci su pisali, crtali, predlagali, diskutovali i dogovorili se, a onda su sve te ideje tekstualno i vizuelno uobličili Jasminka i Vlada Petrović, zajedno sa ilustratorom Dobrosavom Bobom Živkovićem.

Promocija kalendara, kao svečanost za kraj godine, održana je 22. decembra u Domu kulture „Vuk Karadžić“ u Bujanovcu. Na velikoj pozornici, u punoj sali, đaci su predstavili mesece kalendara i njegove poruke kroz performans-igrokaz u režiji Ivane Bogićević Leko.

Pogledajte i kratki FILM o projektu.

Projekat: Naš grad, naše škole

Cilj: Doprinos razvoju interkulturalnosti, kako u školskom okruženju, tako i u svakodnevnom zajedničkom životu dece i odraslih u Bujanovcu.

Realizatori: Grupa 484 (Obrazovni program „Mi i oni drugi“) i Služba Koordinacionog tela Vlade Republike Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa

Podrška: Pestaloci dečija fondacija