petak, 07.09.2012.
Socijalna preduzeća – ne baš tako apstraktan pojam!
Ovako mlad, rekao bih, još uvek dečiji, demokratski sistem kao što je naš (pa time i njegove institucije) ima još uvek jako puno nesinhronizovanih pokreta i brzopletih poteza. Ako ste skloni vizuelizaciji, da biste bolje zamislili to o čemu govorim, zamislite tinejdžera, kad se između sedmog i osmog razreda, „razvuče“ za 10 ili 20 centimetara. Neusklađen, klimav, prenaglašen hod; mutiran i bučan glas; ishitreni, „nezavisni“ potezi i mnogo, mnogo, mnogo nepromišljenih situacija i odluka.
E, upravo tako izgleda većina javnih institucija, ali i društvenih dijaloga i odluka u Srbiji danas. OK, slažem se da sam nas možda učinio starijim nego sto jesmo, ali dozvolite mi da mislim da smo makar tinejdžeri, a ne odojčad!
„Rasklimanost“ i „neusklađenost“ javnih institucija i našeg društva je najvidljivija kada ih stavite na test u kome treba da se pozabave multisektorskim i intersektorskim temama. Prostije, kada više sektora (biznis, civilni i javni) moraju da sednu za jedan sto, da se razumeju, ali i da znaju šta govore budući da prvo unutar svog sektora (intersektorski) moraju da komuniciraju i usaglase svoje stavove. Kako smo i mi i naše institucije naviknuti na proste, nepreklapajuće modele (svako u svom brlogu) i minimalna doza apstraktnog mišljenja i društvenog eksperimentisanja nas iscrpi do mere odustajanja.
Tema socijalnog preduzetništva upravo na ovaj način testira srpske institucije i društvo (ali ne samo njih). Naime, u ovoj sintagmi imamo pojmove koji se srpskim institucijama, a ništa manje i novim „preduzetnicima“ i ključnim donosiocima odluka, čine sukobljenim do nepomirljivosti.
Kako to da preduzetništvo može da bude socijalno?
