Republika Srbija se od devedesetih godina XX veka do danas u više navrata suočavala sa intenzivnim prilivom izbeglica i migranata i obezbeđivala je zaštitu interno raseljenih lica. Ovakve situacije su dovele do prilagođavanja limitiranih državnih usluga i organizovanja profesionalaca u nevladinom i privatnom sektoru, koji pružaju pomoć ljudima u domenu zaštite mentalnog zdravlja i psihosocijalne podrške, da oforme specijalizovane programe i usmere svoje snage na najvulnerabilnije u okviru ove populacije. Obimno iskustvo profesionalaca u radu sa žrtvama rata i političkog progona, kao i razumevanje složenosti problema sa kojima se mnogi od njih suočavaju, uticali su da pojedinci iz pomažućih profesija (psiholozi, psihijatri, socijalni radnici, pedagozi i dr.), kao i predstavnici njihovih udruženja, kontinuirano ukazuju na neophodnost razvoja državnih strategija i politika za zaštitu mentalnog zdravlja interno raseljenih lica, izbegličke i migrantske populacije.
Sa druge strane, tranzicioni proces je doneo smanjenje državnih kapaciteta u domenu zdravstvene zaštite. Preporuke stručnjaka o neophodnosti edukovanja i angažovanja dodatnog profesionalnog kadra u ovoj oblasti i finansiranju programa koji su prilagođeni populaciji u riziku, nisu se našle među prioritetima državne politike (i dalje se lako prepoznaje nizak prioritet zaštite mentalnog zdravlja stanovništva1 ), iako je u strateškim dokumentima jasno istaknuta potreba i važnost političkog i profesionalnog angažovanja kako bi se oblast zaštite mentalnog zdravlja ojačala.
Razvoj privatnog sektora i usluga koje pružaju nevladine i međunarodne organizacije jednim delom je nadomestio nedovoljne kapacitete za zadovoljavanje najurgentnijih potreba domaćeg stanovništva i drugih ljudi koji privremeno ili trajno žive u Republici Srbiji. Brojni projekti udruženja profesionalaca i aktivista namenjeni izbeglicama i migrantima finansirani su putem donatorske podrške, uz postojanje svesti o njenom ograničenom trajanju. Među korisnicima programa zaštite mentalnog zdravlja našle su se žrtve torture, žrtve seksualnog nasilja, deca i mladi sa psihološkim problemima koje su posledice trauma rata, osobe sa hroničnim psihijatrijskim stanjima, žrtve trgovine ljudima, žrtve nasilja koje se dogodilo u zemlji porekla izbeglica i migranata ili tokom njihovog puta i mnogi drugi.
Pored toga, programi psihosocijalne podrške inicirani su ka populaciji u riziku, između ostalog i oni koji su bili podrška izbeglicama i interno raseljenim licima u kolektivnim centrima tokom ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije i NATO bombardovanja, deci i mladima na teritoriji Republike Srbije, porodicama čiji su članovi nestali i dr. Od 2015. godine, organizacije civilnog društva su sprovodile i psihosocijalne programe namenjene devojčicama i ženama koje putuju same tokom migratorne krize, izbeglicama i tražiocima azila u prihvatno-tranzitnim i centrima za azil i drugim vulnerabilnim grupama. Uz bogatu praksu, sa razvojem savremenih teorijskih pristupa u radu sa ljudima, formiraju se i novi obrazovni programi u okviru formalnog sistema i pri psihoterapijskim asocijacijama, koji otvaraju mogućnosti za obuhvatniju edukaciju profesionalaca i unapređenje prevencije mentalnih poremećaja. Na primer, od devedesetih godina XX veka, preko trideset udruženja različitih psihoterapijskih modaliteta je osnovano u Srbiji (SP, 2023).2 Dugogodišnje iskustvo profesionalaca u ovoj oblasti, prepoznaje se u praksi kao stabilan resurs na koji se oslanjaju svi najvažniji akteri. Međutim, usložnjavanje migratornog konteksta (novi oružani sukobi, nehumani uslovi u kojima se odvijaju migracije, pojava ekoloških migracija i dr.), kao i izazovi u području zaštite mentalnog zdravlja domaćeg stanovništva, sve više upućuju na pitanje – koje su prilike za razvoj državnih politika u ovom domenu i u kojoj meri one prepoznaju važan resurs vaninstitucionalnih pružaoca usluga kako bi se zadovoljile potrebe najugroženijih u Republici Srbiji?
Ograničena dostupnost usluga na koju nailaze deca, mladi i odrasli iz izbegličke i migrantske populacije pri ostvarivanju prava na zaštitu mentalnog zdravlja, jednim delom se pojavljuje kao prepreka sa kojom se suočava i domicilno stanovništvo. U isto vreme, formulisanje državnih politika treba da uvaži specifičnu situaciju i posebno složen položaj izbeglica i migranata, koji zahteva prilagođeni odgovor državnih organa.