ponedeljak, 05.08.2013.

„Oluja” – nebrojeno godina posle

Ponovo suočeni sa godišnjicom izbegličkog egzodusa iz avgusta 1995, prisećajući se nekih ljudi koji su zauvek otišli i produžujući postojanje organizacije koja je nastajala u povečerju tih događaja, osećamo da i sada iznova možemo jedino potvrditi da se broj izbeglica iz postjugoslovenskih ratova vođenih od 1991. do 1995. neprestano smanjuje, na svim stranama, onom prostom logikom vremena, a da poštovanja prema žrtvama i osećaja da je nešto ipak pravedno završeno ne može biti bez stvarne posvećenosti obeštećenju žrtava i rešavanju tolikih životnih teškoća proisteklih iz ratnog nasilja i izbeglištva. Principi su odavno utvrđeni, međudržavni sporazumi zaključeni, političke volje javno iskazane. Potrebno je samo još uporno raditi i sprovoditi. U najboljem interesu izbeglica, zar ne?

Potrebno je videti i sve što je već urađeno i iskazati iskrenu zahvalnost za pomoć i podršku koju su pružili mnogi – od lokalnih samouprava i brojnih nikad pomenutih običnih ljudi do velikih međunarodnih donatora i globalnih i regionalnih organizacija, ali se ne sme prećutati da to nikada nije bilo dovoljno i da sva udružena donatorska sredstva, pa i poslednji petogodišnji regionalni program, ne mogu biti čarobni štapić i konačno dočekano trajno rešenje. Jednako kao i juče, i danas nam je nasušno potrebna istinska volja za otvorenim dijalogom između država i ljudi koji su još nedavno bili upleteni u brutalni ratni sukob i nepokolebljiva odlučnost da se „izbeglička priča” zatvori na način koji ćemo moći nazvati pravednim.

I uvek ostaje: šta tu „mi” možemo uraditi? Najmanje od svega je: da nastojimo da „Oluja“ ne padne u zaborav i da se ne dozvoli da „zvanične verzije“ zainteresovanih država budu i jedine istine o stradanjima i progonu nedužnih ljudi.